Цумминс алармни прекидач притиска сензора температуре и притиска 4921479

Бесконтактно

Његови осетљиви елементи нису у контакту са предметом који се мери, што се још назива и бесконтактни инструмент за мерење температуре. Овај инструмент се може користити за мерење површинске температуре покретних објеката, малих мета и објеката са малим топлотним капацитетом или брзом променом температуре (пролазна), а може се користити и за мерење расподеле температуре температурног поља.

Најчешће коришћени бесконтактни термометар заснован је на основном закону зрачења црног тела и назива се радијациони термометар. Термометрија зрачења укључује методу осветљења (видети оптички пирометар), методу зрачења (видети радијациони пирометар) и колориметријску методу (види колориметријски термометар). Све врсте метода радијационе термометрије могу мерити само одговарајућу фотометријску температуру, температуру зрачења или колориметријску температуру. Само температура измерена за црно тело (објекат који апсорбује све зрачење, али не рефлектује светлост) је стварна температура. Ако желите да измерите стварну температуру објекта, морате кориговати емисивност површине материјала. Међутим, површинска емисивност материјала не зависи само од температуре и таласне дужине, већ и од стања површине, превлаке и микроструктуре, па је тешко прецизно измерити. У аутоматској производњи, често је потребно користити радијациону термометрију за мерење или контролу површинске температуре неких објеката, као што су температура ваљања челичне траке, температура ваљања, температура ковања и температура различитих растопљених метала у пећи за топљење или лончићу. У овим специфичним случајевима, прилично је тешко измерити емисивност површине објекта. За аутоматско мерење и контролу температуре чврсте површине може се користити додатни рефлектор за формирање шупљине црног тела са мереном површином. Утицај додатног зрачења може побољшати ефективно зрачење и ефективни емисиони коефицијент мерене површине. Користећи ефективни коефицијент емисије, измерена температура се коригује инструментом и коначно се може добити стварна температура мерене површине. Најтипичније додатно огледало је полулоптасто огледало. Дифузно зрачење мерене површине у близини центра лопте може се рефлектовати назад на површину помоћу хемисферног огледала да би се формирало додатно зрачење, чиме се побољшава ефективни коефицијент емисије, где је ε емисивност површине материјала, а ρ рефлективност од огледала. Што се тиче радијационог мерења стварне температуре гасних и течних медија, може се користити метода убацивања цеви од материјала отпорног на топлоту на одређену дубину да би се формирала шупљина црног тела. Ефективни емисиони коефицијент цилиндричне шупљине након термичке равнотеже са медијумом добија се прорачуном. У аутоматском мерењу и контроли, ова вредност се може користити за корекцију измерене температуре дна шупљине (тј. температуре медија) и добијање стварне температуре медијума.

Предности бесконтактног мерења температуре:

Горња граница мерења није ограничена температурном толеранцијом елемената сензора температуре, тако да у принципу не постоји ограничење на највишу мерљиву температуру. За високе температуре изнад 1800 ℃, углавном се користи метода бесконтактног мерења температуре. Са развојем инфрацрвене технологије, мерење температуре зрачења се постепено проширило од видљиве светлости до инфрацрвене светлости, и коришћено је испод 700℃ до собне температуре са високом резолуцијом.