Сонар, лидар, радарски/оптички проток

Стога, ако триангулација помоћу сателита није добар начин да се избегне тло, покушајмо да га „видимо“ директно!

Тренутно постоје најмање три готове технологије домета које могу да преносе сигнале и виде колико је времена потребно за одбијање: сонар, лидар и радарски модул сада се могу користити.

Међутим, ови сензори имају слабости:

Слабост 1: апсорпција

Неке површине једноставно не поскакују. Завесе и теписи апсорбују ултразвучне таласе, тамна боја апсорбује лидар, а вода микроталасне. Не можете побећи од онога што не видите.

Слабост 2: фазне сметње

Постоји интерференција сигнала између сензора. Шта се дешава када спојите више идентичних сензора? Како знате да сигнал који сте открили припада овом сензору? Чак и један сензор мора да се носи са преслушавањем од себе и чека довољно дуго да ехо нестане.

Сигнали могу бити "кодирани" (у основи шифровани) тако да је сваки сигнал јединствен, али то повећава сложеност уређаја. * * Добро решење је полу-насумични план сигнала, тако да време неће бити закључано и увек бити преварено сигналом синхронизације.

Оптички сензор протока је другачији метод, који користи камеру да посматра да ли објекат у сочиву постаје све већи (што указује да се тло/зид брзо подиже), мањи (када препрека нестане) или клизи у страну. Камере не ометају једна другу као сонар. Ако сте заиста паметни, можете проценити нагиб и друга 3Д својства.

Оптички сензори протока и даље имају "апсорпциону" слабост. Потребна вам је добра текстурирана површина да би видели ток, као што њихов оптички миш не може да ради на стаклу. Они постају све популарнији, јер је стреаминг рачунарство сада нешто што можете ставити у ФПГА или брзи уграђени рачунар.