Сензор се користи за одређивање масе: гравитација коју врши узорак се претвара у електрични сигнал помоћу сензора за вагање. Због тога је ћелија за оптерећење компонента електронске ваге.

Широко коришћена технологија заснована је на технологији мерача напрезања: аналогни сензор за мерење тежине састоји се од мерног елемента (тзв. опружно тело) направљеног од челика или алуминијума, на који је уграђен мерач напрезања (Вхеатстоне мост). Свака електронска вага има интегрисану ћелију за оптерећење како би се осигурало да се тежина може мерити.

Сензори за мерење напрезања се широко користе, али постоје и друге технологије мерења, као што је технологија компензације електромагнетне силе ЕМФЦ, чије се одређивање масе у потпуности врши без губитка трења. Обично се у фабрикама уграђују ћелије за оптерећење, као што су пунионице, резервоари за вагање, одређивање количине пуњења итд.

Које врсте сензора постоје?

Постоји много различитих типова ћелија за оптерећење, у зависности од њихове намене. За платформске ваге и сл. Ћелија за притисак се обично уграђује испод конструкције (контејнер, силос, итд.), која носи тешке предмете одозго и обично је пројектована за већа оптерећења. С друге стране, за мерну ћелију са повлачењем, тежина је повезана са мерном ћелијом. Мерна ћелија је важан део скале платформе и платформе.

Како ради сензор?

Иако је материјал еластомера стабилан, он такође има малу еластичност. То значи да када се на вагу стави тег, сила ће деловати на еластично тело. Реч еластомер првобитно потиче од чињенице да је овај материјал због овог ефекта благо деформисан, али када се на њега не примени сила, он ће се вратити у првобитни облик, односно „еластичност“. Ово је еластична деформација мерног елемента.